Savremeni uslovi poslovanja, iziskuju efikasnu kontrolu I praćenje imovinskog, finansijskog I prinosnog položaja preduzeća. U potrazi za načinima na koje bi mogli da se prate poslovni događaji, javila se potreba za sistematizovanim vođenjem poslovnih transakcija, što je dovelo do nastanka I razvoja računovodstva. Osnovni izvor računovodstvenih informacija predstavljaju bilans stanja I bilans uspeha.

Finansijski izveštaji, strukturno posmatrano predstavljaju finansijsku poziciju i finansijske rezultate. Cilj finansijskih izveštaja je da se obezbede informacije o finansijskoj poziciji, finansijskom uspehu i tokovima gotovine entiteta, koje su korisne za donošenje ekonomskih odluka šireg kruga korisnika. Finansijski izveštaji takođe pokazuju rezultate koje je ostvarilo rukovodstvo u upravljanju resursima koji su mu povereni.

Osnovna odlika bilansa je bilansna ravnoteža koja postoji u svakom trenutku bez obzira na formalno izražavanje. Bilansom se iskazuje stanje I rezultat preduzeća posmatrano preko novčanih jedinica. Za to se koriste bilans stanja I bilans uspeha. bilans stanja prikazuje promene u vezi sa stanjem na imovini, kapitalu, obavezama, dok bilans uspeha pokazuje promene na rashodima I prihodima I omogućava sagledavanje rentabilnosti privrednog subjekta. Iskazivanje bilansa je formalno iskazivanje stanja I rezultata u određenom trenutku, na određeni dan, kada je pojava neprekinuta, samim tim još uvek u razvoju.

Kompletan set finansijskih izveštaja uključuje:

1. bilans stanja,
2. bilans uspeha,
3. izveštaj o promenama na kapitalu,
4. izveštaj o novčanim tokovima (tokovima gotovine) i
5. napomene uz finansijske izveštaje.

Finansijsko izveštvanje o stanju preduzeća od javnog je interesa za potencijalne investitore, poverioce, davaoce kredita, menadžere I zaposlene. Finansijski izveštaji nisu savršeni izveštaji, a nisu imuni ni na obmanjivanje u prikazivanju rezultata. Naime, u poslovnom svetu nije retkost sačinjavanje tzv. “kreativnih izveštaja” – lažnih finansijskih izveštaja, sačinjenih sa namerom lažnog prikaza stanja I rezultata radi ostvarivanja nekog skrivenog cilja. Takvi izveštaji ne donose dobrobit nijednom korisniku finansijskih izveštaja.

Korisnici finansijskih izveštaja su:

1. Investitori - radi donošenja odluka o prodaji, zadržavanju ili prodaji akcija i proceni sposobnosti preduzeća da isplati dividendu. U užem smislu investitori su potencijalni ulagači u preduzeće. U širem smislu investitori su i vlasnici akcija (akcionari).
2. Zaposleni - radi informacija o stabilnosti i profitabilnosti poslovanja preduzeća i mogućnosti obezbeđenja plata i izdataka vezanih za njih.
3. Zajmodavci (kreditori)- radi informacija na osnovu kojih će proceniti da li će krediti biti blagovremeno vraćeni i sa pripadajućim kamatama. Kreditori koji plasiraju kratkoročno vezana sredstva procenjuju likvidnost preduzeća i mogućnost kreiranja novčanog toka. Kreditori koji plasiraju sredstva na dugi rok radije procenjuju profitabilnost u budućnosti i sposobnost generisanja novčanog toka u budućnosti.
4. Dobavljači i drugi poslovni poverioci - radi informacija na osnovu kojih će proceniti kvalitet poslovnog partnera i njegove mogućnosti da plaća dospele obaveze.
5. Kupci - radi informacija na osnovu kojih će proceniti mogućnosti dugoročne saradnje i pouzdanih dobavljača.
6. 6. Vlada, njene agencije i regulatorna tela određuju ,,pravila igre’’ i zainteresovani su za što kvalitetnija pravila kojima se usmerava ekonomski I društveni razvoj. Finansijski izveštaji mogu biti test za usvojena ,,pravila igre’’. Regulatorna tela utiču na raspodelu resursa, regulisanje poslovanja, monetarnu politiku, poresku politiku, politiku zapošljavanja.
7. Javnost, kao što je lokalna samouprava- radi informacija na osnovu kojih će planirati i analizirati zaposlenost stanovništva i projektovanje trendova razvoja okruženja.

Finansijski izveštaji sastavljaju se najmanje jednom godišnje, a mogu se sastavljati I polugodišnje, kvartalno ili u kraćem vremenskom razdoblju. Ukoliko privredni subjekat odstupi od ustaljenog perioda izveštanja (ukoliko skrati ili produži ustaljeni period sačinjavanja izveštaja), neophodno je da objavi informacije vezane za razlog odstupanja od ustaljenog perioda izveštavanja, kao I činjenicu da  se izveštaji u kraćem ili dužem vremenskom intervalu od godinu dana ne mogu porediti sa informacijama iz godišnjeg finansijskog izveštaja.

bilans stanja predstavlja osnov za ocenu finansijske situacije u smislu ocene imovinskog I finansijskog položaja privrednog subjekta.

bilans uspeha prikazuje prihode I rashode tokom određenog vremenskog perioda, obično za jednu poslovnu godinu, ali može I u kraćim vremenskim intervalima, I opisuje profitabilnost privrednnog subjekta za period za koji se sastavlja.

bilans stanja I bilans uspeha svoj potpuni smisao imaju samo ako se posmatraju kao jedna celina za potrebe računovodstvenog izveštavanja. Njihova tesna povezanost ukazuje na to da se da se oni ne mogu posmatrati kao odvojeni izveštaji, već samo kao komplementarni I međuzavisni. Tačnije, promene na sredstvima I na njihovim izvorima ne mogu se posmatrati izolovano od nastanka rashoda I prihoda I obrnuto. Finansijska situacija jednog preduzeća I ostvareni rezultati njegovog poslovanja moraju se kretati istim smerom.  

Poslovne banke donose odluke na osnovu raspoloživih finansijskih izveštaja, obrazloženja i relevantnih informacija, traženih finansijskih proizvoda, ponuđenih instrumenata obezbeđenja, što zavisi od procenjene kreditne sposobnosti preduzeća, ali i od sklonosti ka riziku poslovne banke.

Pristup dodatnim izvorima finansiranja zavisi od kreditne sposobnosti preduzeća, koju procenjuju eksterni finansijeri (najčešće poslovne banke), a na osnovu prezentovanih finansijskih izveštaja, relevantnih podataka i obrazloženja, koja trebaju biti tačna i pouzdana.

Poslovne banke očekuju da njihovi klijenti prezentuju finansijske izveštaje koji su ažurni, tačni I pouzdani. Ovakvi izveštaji  osnov su za izgradnju poverenja banke u preduzeća i način da preduzeće postane pouzdan biznis partner poslovne banke.

Ažurni finansijski izveštaji treba da sadrže sve nastale promene u bilansima – Bilansu stanja, Bilansu uspeha i Izveštaju o tokovima gotovine. Ažurnost finansijskih izveštaja obezbeđuje donošenje odluka zasnovanih na realnom stanju finansijskog potencijala – nivou prihoda, profita, stanju stalne imovine, stanju zaliha i potraživanja i drugo, kao i ažurnom stanju svih obaveza preduzeća.

Tačni finansijski izveštaji su osnov za pravilno utvrđivanje otplatnog kapaciteta (mogućnosti urednog izmirivanja obaveza u ugovorenim rokovima i iznosima) i usklađivanje dinamike otplate kredita sa realno očekivanim prilivima i odlivima.

Ukoliko je banka donela odluku na osnovu prezentovanih netačnih finansijskih izveštaja, realno stanje i potencijalni problemi će u periodu otplate kredita i procesu monitoringa biti naknadno sagledani kroz:

• • probleme u otplati kredita i evidentirana kašnjenja;
• • pitanje uzroka kašnjenja ukoliko preduzeće ima raspoložive zalihe, evidentirane kroz bilans stanja;
• • da li preduzeće raspolaže zalihama ili je njihov saldo „fiktivna“ kategorija, a rezultat u bilansu uspeha precenjen za vrednost nerealnih zaliha?
• • da li su ispravno evidentirani dati rabati kupcima, kroz bilans uspeha i poziciju salda potraživanja?
• • da li klijent i dalje ima važeće ugovore sa ključnim kupcima i dobavljačima ili su ti ugovori raskinuti, o čemu banka ne poseduje informacije?
• • prezentovanje netačnih finansijskih izveštaja će, često, dovesti do realizacije kolaterala od strane banke (prodaja založenih instrumenata obezbeđenja, u cilju naplate potraživanja banke), kao posledica evidentiranih kašnjenja.

Pouzdani izveštaji određuju kvalitet donetih odluka banaka i osnov su za izgradnju poverenja između banaka i malih i srednjih preduzeća (MSP).

Određeni broj preduzeća nema potpuno ažurne finansijske izveštaje, što se posebno odnosi na periodične izveštaje – bruto bilanse koje je neophodno pripremiti prilikom apliciranja za kredit/garanciju/akreditiv i dr. kod banke. Banke očekuju da u procesu kreditne analize dobiju sve relevantne strukture bilansnih stanja, kao i obrazloženja poslovnih i bilansnih promena.

Kreditiranje malih i srednjih preduzeća za poslovne banke sadrži određeni stepen većeg nivoa kreditnog rizika, koji se kompenzuje kroz uslove zaduživanja preduzeća. To u praksi znači da je u poslovnim bankama identifikovan veći stepen kreditnog rizika prilikom kreditiranja malih i srednjih preduzeća, nego što je to slučaj kod velikih privrednih društava. Ovakva situacija manifestuje se i kroz cenu bankarskih proizvoda i uslove zaduživanja, što je u srazmeri sa procenjenim nivoom kreditnog rizika.

Poslovne banke, kroz proces upravljanja kreditnim rizikom, vrše merenje rizika, koje, između ostalog podrazumeva određivanje klasifikacije i internog rejtinga dužnika. Bolje klasifikovani zajmotražioci imaju veću verovatnoću pristupa fondovima finansiranja i odobrenju kreditnih linija banaka. Odabir dobrog posrednika (MicroFinanceConsulting), koji će sagledavati i uticati na uspostavljanje adekvatne strukture bilansa, a posledično, i na bolju klasifikaciju dužnika, može unaprediti pristup kreditnim linijama banaka, smanjiti cenu finansiranja, upravljati adekvatnom strukturom zaduženja u delu ročnosti i dinamike otplate i uticati na kreiranje dobre kreditne istorije MSP klijenta kod banaka.

Narodna banka Srbije definiše parametre za klasifikaciju dužnika, na osnovu koje poslovne banke kreiraju matrice za klasifikaciju. Koristeći usluge finansijskog savetovanja (savetnika MicroFinanceConsulting-a), moguće je uticati na kreiranje adekvatne bilansne strukture što može rezultirati boljom klasifikacijom preduzeća, a time i povoljnijim uslovima zaduživanja.